Benutzer:Lord Bilbija
Zur Navigation springen
Zur Suche springen
Jelena Tochter Lazer (Bilbija)
In den serbischen epischen Dichtung wird Miloš Obilić als ein Held von außergewöhnlicher Geburt und Stärke gerühmt. Seine Mutter soll eine Fee und sein Vater gar ein Drache gewesen sein. Die außergewöhnliche Kraft erhielt er, weil er mit Stutenmilch (serb. Kobila) genährt wurde. Daher kommt auch die Bezeichnung Kobilić. Er hatte ein außergewöhnliches Pferd mit dem Namen Ždral. Seine Gefährten waren die serbischen Ritter Milan Toplica und Ivan Kosančić, und seine Ehefrau war MaraJelena[1], Tochter des serbischen Fürsten Lazar Hrebeljanović.
Nachfolg. Bilbija Bojan Geb.11.08.1986
Bilbija Magdalena 11.06.1990
Leben[Bearbeiten | Quelltext bearbeiten]
← Zum vorherigen VersionsunterschiedZum nächsten Versionsunterschied →
[2][3]Bilbija potomci cerke cara Lazara,koja je za vreme najezde turaka cetvorici svojih sinova da bi ih zastitila dala cetiri razlicita prezimena od kojih je jedno Bilbija.Zajednicko za svu cetvorico je bilo da slave Sv.Luku i ziveli su u Zeti(Niksic).Jedna grana Bilbije odatle je otisla u Bosansko Grahovo,a odatle 1846 god. u Sanski Most,selo Donji Lipnik.Ovo je moje saznanje da vam pomognem oko nekih informacija oko porekla prezimena Bilbija,Crkvene knjige u selu Donji Lipnik su izgorele.Pozdrav.
Одговори
[4] Kategorie:Serbische Geschichte __INDEXIEREN_
- ↑ SELJAVANJE Nikšića teklo je preko Bosne, TochterSeverne Dalmacije, Like i Banije, čak do Slovenačkih alpa. Mnogo njih se zadržalo na tromeđi tri zemlje, koja je tada bila u sastavu Turskog carstva. Na bosanskoj strani je manastir Hrmanj, koji je jedno vreme bio vladičanska rezidencija. Među kaluđerima manastira desbio serbischenje Fürsteni Lazarjedan HrebeljanovićNikšić. Za cele grupe rodova na Tromeđi, sa slavom Sveti Luka, očuvalo se predanje da su “nekako jedno pa se razrodilo”. Na Bosanskom Grahovu ima Bilbina dolina, u kojoj su naseljeni Bilbije sa očuvanim predanjem da su od Nikše. Odatle su se raseljavali po svoj Bosanskoj krajini. Vrlo su borbeni. Mnogo ih je u prvim redovima u svim ustaničkim pokretima, u politici i privredi. Iz njihovog roda je bilo više istaknutih vođa u Krajiškom ustanku (1875-1878). I majka Gavrila Principa je iz tog borbenog roda. Sa Bilbijama su jedno i Blagojevići na Zmijanju pod Kočića glavicom. Na Banjanima u staroj Hercegovini, živi bratstvo Koprivice sa slavom Svetog Nikole. Odatle, od svoje bratstvene matice, raseljavali su se po Bosni i Šumadiji. Izraziti su Dinarci, rasno krepak i lep soj ljudi, a sinovi njihovih odiva, udatih u druge rodove, ističu se na sve načine. Po bratstvenom predanju, njihovog pretka rodila je ljuba Miloša Obilića Jela, kćer kosovskog cara Lazara! Pop Stjepo Trifković, dok je službovao u Blažuju kod Sarajeva, našao je kod Koprivica iznad Sarajevskog polja staru rukopisnu knjigu u kojoj je opisana svađa sestara, Obilićeve i Brankovićeve ljube: “Posle Kosovske bitke, kad je Miloš poginuo, njegovu ženu Jelu zarobi ban Sandalj iz Ključa u Gacku i uzme je sebi za ženu. Ubrzo počne da je tuče i zlostavlja, ljubomoran na Miloša, a Jela pod takvim pritiskom jednom reče banu da zaista više voli Miloša mrtva nego njega živa. Potom umakne iz dvora i krene u Banjane, gde usput rodi muško dete, zavije ga u svoju haljinu i ostavi u koprivama. Naiđe tu na čobane i zamoli ih da dete uzmu i sačuvaju ga, jer će im valjati. Čobani uzmu dete i predaju ga ženi u selu Banjanima, koja se tih dana porodila, ali joj je dete umrlo, da ga odhrani i vaspita. Kad je dete odraslo nazovu ga Koprivica, po koprivi u kojoj je nađen, jer mu pravog prezimena nisu znali. Danas je ta porodica umnožena, a po kazivanju starih Koprivica, uvek je među njima bilo ljudi koji znaju da čitaju i pišu. Zato je do danas sačuvano mnogo starih, rukom pisanih knjiga. Takvo je “Skazanije žitija kneza Lazara”, pisano 1540. godine na 150 listova i u sasvim malom formatu. Pisana je starosrpski, bez tačke i zapete, a prenesena je iz Hercegovine i sačuvana u kući Miće Koprivice. Poznati sakupljač narodnih pesama i porodičnih predanja Andrija Luburić, osvrnuo se i na poreklo Koprivica u svom štampanom radu “Orlovići i njihova uloga u crnogorskom badnjem večeru 1710. godine”: “Obrenovići (Miloš, Jovan i Jevrem) su po raširenom predanju poreklom iz Banjana u Hercegovini. Njihovi preci od čuvene hercegovačke porodice Koprivica, prešli su u Šumadiju oko 1705. godine. Prema narodnom predanju Koprivice vode poreklo od Nikole sina Sandalja Hranića i Jele Balšićke, ćerke kneza Lazara, koju u narodnim pesmama i predanjima nazivaju “Miloševa Jela”. Po jednom kazivanju, koje je zabeležio dr Jovan Erdeljanović (“Bratonožići”), Obrenovići su poreklom iz Bratonožića od tamošnjeg bratstva Progonovića i njihovi su se preci krajem sedamnaestog ili početkom osamnaestog veka preselili u Srbiju”.
- ↑ Bilbija Билбија
- ↑ ISELJAVANJE Nikšića teklo je preko Bosne, Severne Dalmacije, Like i Banije, čak do Slovenačkih alpa. Mnogo njih se zadržalo na tromeđi tri zemlje, koja je tada bila u sastavu Turskog carstva. Na bosanskoj strani je manastir Hrmanj, koji je jedno vreme bio vladičanska rezidencija. Među kaluđerima manastira bio je i jedan Nikšić. Za cele grupe rodova na Tromeđi, sa slavom Sveti Luka, očuvalo se predanje da su “nekako jedno pa se razrodilo”. Na Bosanskom Grahovu ima Bilbina dolina, u kojoj su naseljeni Bilbije sa očuvanim predanjem da su od Nikše. Odatle su se raseljavali po svoj Bosanskoj krajini. Vrlo su borbeni. Mnogo ih je u prvim redovima u svim ustaničkim pokretima, u politici i privredi. Iz njihovog roda je bilo više istaknutih vođa u Krajiškom ustanku (1875-1878). I majka Gavrila Principa je iz tog borbenog roda. Sa Bilbijama su jedno i Blagojevići na Zmijanju pod Kočića glavicom. Na Banjanima u staroj Hercegovini, živi bratstvo Koprivice sa slavom Svetog Nikole. Odatle, od svoje bratstvene matice, raseljavali su se po Bosni i Šumadiji. Izraziti su Dinarci, rasno krepak i lep soj ljudi, a sinovi njihovih odiva, udatih u druge rodove, ističu se na sve načine. Po bratstvenom predanju, njihovog pretka rodila je ljuba Miloša Obilića Jela, kćer kosovskog cara Lazara! Pop Stjepo Trifković, dok je službovao u Blažuju kod Sarajeva, našao je kod Koprivica iznad Sarajevskog polja staru rukopisnu knjigu u kojoj je opisana svađa sestara, Obilićeve i Brankovićeve ljube: “Posle Kosovske bitke, kad je Miloš poginuo, njegovu ženu Jelu zarobi ban Sandalj iz Ključa u Gacku i uzme je sebi za ženu. Ubrzo počne da je tuče i zlostavlja, ljubomoran na Miloša, a Jela pod takvim pritiskom jednom reče banu da zaista više voli Miloša mrtva nego njega živa. Potom umakne iz dvora i krene u Banjane, gde usput rodi muško dete, zavije ga u svoju haljinu i ostavi u koprivama. Naiđe tu na čobane i zamoli ih da dete uzmu i sačuvaju ga, jer će im valjati. Čobani uzmu dete i predaju ga ženi u selu Banjanima, koja se tih dana porodila, ali joj je dete umrlo, da ga odhrani i vaspita. Kad je dete odraslo nazovu ga Koprivica, po koprivi u kojoj je nađen, jer mu pravog prezimena nisu znali. Danas je ta porodica umnožena, a po kazivanju starih Koprivica, uvek je među njima bilo ljudi koji znaju da čitaju i pišu. Zato je do danas sačuvano mnogo starih, rukom pisanih knjiga. Takvo je “Skazanije žitija kneza Lazara”, pisano 1540. godine na 150 listova i u sasvim malom formatu. Pisana je starosrpski, bez tačke i zapete, a prenesena je iz Hercegovine i sačuvana u kući Miće Koprivice. Poznati sakupljač narodnih pesama i porodičnih predanja Andrija Luburić, osvrnuo se i na poreklo Koprivica u svom štampanom radu “Orlovići i njihova uloga u crnogorskom badnjem večeru 1710. godine”: “Obrenovići (Miloš, Jovan i Jevrem) su po raširenom predanju poreklom iz Banjana u Hercegovini. Njihovi preci od čuvene hercegovačke porodice Koprivica, prešli su u Šumadiju oko 1705. godine. Prema narodnom predanju Koprivice vode poreklo od Nikole sina Sandalja Hranića i Jele Balšićke, ćerke kneza Lazara, koju u narodnim pesmama i predanjima nazivaju “Miloševa Jela”. Po jednom kazivanju, koje je zabeležio dr Jovan Erdeljanović (“Bratonožići”), Obrenovići su poreklom iz Bratonožića od tamošnjeg bratstva Progonovića i njihovi su se preci krajem sedamnaestog ili početkom osamnaestog veka preselili u Srbiju”.
- ↑ ISELJAVANJE Nikšića teklo je preko Bosne, Severne Dalmacije, Like i Banije, čak do Slovenačkih alpa. Mnogo njih se zadržalo na tromeđi tri zemlje, koja je tada bila u sastavu Turskog carstva. Na bosanskoj strani je manastir Hrmanj, koji je jedno vreme bio vladičanska rezidencija. Među kaluđerima manastira bio je i jedan Nikšić. Za cele grupe rodova na Tromeđi, sa slavom Sveti Luka, očuvalo se predanje da su “nekako jedno pa se razrodilo”. Na Bosanskom Grahovu ima Bilbina dolina, u kojoj su naseljeni Bilbije sa očuvanim predanjem da su od Nikše. Odatle su se raseljavali po svoj Bosanskoj krajini. Vrlo su borbeni. Mnogo ih je u prvim redovima u svim ustaničkim pokretima, u politici i privredi. Iz njihovog roda je bilo više istaknutih vođa u Krajiškom ustanku (1875-1878). I majka Gavrila Principa je iz tog borbenog roda. Sa Bilbijama su jedno i Blagojevići na Zmijanju pod Kočića glavicom. Na Banjanima u staroj Hercegovini, živi bratstvo Koprivice sa slavom Svetog Nikole. Odatle, od svoje bratstvene matice, raseljavali su se po Bosni i Šumadiji. Izraziti su Dinarci, rasno krepak i lep soj ljudi, a sinovi njihovih odiva, udatih u druge rodove, ističu se na sve načine. Po bratstvenom predanju, njihovog pretka rodila je ljuba Miloša Obilića Jela, kćer kosovskog cara Lazara! Pop Stjepo Trifković, dok je službovao u Blažuju kod Sarajeva, našao je kod Koprivica iznad Sarajevskog polja staru rukopisnu knjigu u kojoj je opisana svađa sestara, Obilićeve i Brankovićeve ljube: “Posle Kosovske bitke, kad je Miloš poginuo, njegovu ženu Jelu zarobi ban Sandalj iz Ključa u Gacku i uzme je sebi za ženu. Ubrzo počne da je tuče i zlostavlja, ljubomoran na Miloša, a Jela pod takvim pritiskom jednom reče banu da zaista više voli Miloša mrtva nego njega živa. Potom umakne iz dvora i krene u Banjane, gde usput rodi muško dete, zavije ga u svoju haljinu i ostavi u koprivama. Naiđe tu na čobane i zamoli ih da dete uzmu i sačuvaju ga, jer će im valjati. Čobani uzmu dete i predaju ga ženi u selu Banjanima, koja se tih dana porodila, ali joj je dete umrlo, da ga odhrani i vaspita. Kad je dete odraslo nazovu ga Koprivica, po koprivi u kojoj je nađen, jer mu pravog prezimena nisu znali. Danas je ta porodica umnožena, a po kazivanju starih Koprivica, uvek je među njima bilo ljudi koji znaju da čitaju i pišu. Zato je do danas sačuvano mnogo starih, rukom pisanih knjiga. Takvo je “Skazanije žitija kneza Lazara”, pisano 1540. godine na 150 listova i u sasvim malom formatu. Pisana je starosrpski, bez tačke i zapete, a prenesena je iz Hercegovine i sačuvana u kući Miće Koprivice. Poznati sakupljač narodnih pesama i porodičnih predanja Andrija Luburić, osvrnuo se i na poreklo Koprivica u svom štampanom radu “Orlovići i njihova uloga u crnogorskom badnjem večeru 1710. godine”: “Obrenovići (Miloš, Jovan i Jevrem) su po raširenom predanju poreklom iz Banjana u Hercegovini. Njihovi preci od čuvene hercegovačke porodice Koprivica, prešli su u Šumadiju oko 1705. godine. Prema narodnom predanju Koprivice vode poreklo od Nikole sina Sandalja Hranića i Jele Balšićke, ćerke kneza Lazara, koju u narodnim pesmama i predanjima nazivaju “Miloševa Jela”. Po jednom kazivanju, koje je zabeležio dr Jovan Erdeljanović (“Bratonožići”), Obrenovići su poreklom iz Bratonožića od tamošnjeg bratstva Progonovića i njihovi su se preci krajem sedamnaestog ili početkom osamnaestog veka preselili u Srbiju”. Bild könnte enthalten: 1 Person Gefällt mirWeitere Reaktionen anzeigenKommentieren